Na poslednjoj trci Deda mraz mi je dao medalju i ja onako spontano objavim sliku sa njim uz opis „Bila sam dobra“.
Razmišljam…biti dobar nekada se nagrađivalo. Morao si da budeš dobar, da se kulturno ponašaš, da imaš dobre ocene da bi nešto dobio. Nije se dobijalo na lepe oči ništa. Ekskurzija, nove patike, farke, nova jakna morale su se zaslužiti, ko već kako može. Čistilo se dvorište, čupala trava, pomagalo po kući, spremalo, peglalo, šta god, ali radilo se nešto korisno i pametno pa se to nagrađivalo i eto mojoj generaciji je to ostalo kao model, „Biti dobar“.
Model: vrediš ako si vredan (radan), a da li je to baš dobar model? Ne znam.
A kako žive današnje generacije/deca?
Dobar broj dece dobija šakom i kapom sve. Ne moraju ni da traže, a kamoli da zasluže. To se kupuje sve, i što treba i što ne treba, da Bože moj nešto ne usfali. Da ne bude „svi imaju, samo ja nemam“. Shodno tome tako i cene. Koliko su truda uložili u ono što imaju, toliko im to i vredi, čitaj ništa.
Zbog toga imamo neke nove generacije koje ne znaju šta znači „ne može“, koje ne znaju šta znače „nema“. Zato su besni, nezahvalni, drski i bezobrazni (ne svi naravno, ne generalizujem), jer nije sreća igračaka puna vreća. Ima divne dece naravno, međutim opšti utisak mi je da su to izuzeci, a da je ipak većina vrlo bahata i nezadovoljna iako imaju mnogo više nego što im je potrebno.
A zašto roditelji to rade?
Linija manjeg otpora. Nema se vremena. Borba za opstanak. Da deci pružimo sve ono što mi nismo imali, a ne znaju da deci treba upravo ono što najmanje dobijaju, pažnja, igra, ljubav, vreme provedeno zajedno. Roditelji ne znaju gde udaraju u trci za novcem i onda manjak vremena, strpljenja i energije popunjavaju bespotrebnim igračkama i stvarima. Nema kazne, nema autoriteta u kući, a manjak autoriteta u kući stvara neodgovorne i bahate ljude. Vreme će pokazati kuda će to ljudsku vrstu odvesti. U ovom trenutku, čini mi se, nismo na dobrom putu.
Za vaš uspeh i sreću u svakom danu
Od srca Elizabeta