Većina ljudi je umorna, ležu umorni, bude se umorni. Nedavno mi je jedna komšinica rekla
„Mene kao da celu noć neko tuče.“
Zamislite vi taj osećaj, a verujem da nije jedina. Kako da čovek bilo šta dobro uradi u takvom stanju? Koliki je mentalni kapacitet umornog čoveka? Koliki prag tolerancije? Koliko je u stanju da pamti, smišlja i rešava? Jako mali, skoro nikakav. U takvom stanju sve nam smeta. U takvom stanju nemamo potencijal da saslušamo, primimo neke nove informacije, teško da možemo biti raspoloženi, a tako dekoncentrisani i namrgođeni samo nove probleme privlačimo i upadamo u jedan vrtlog loših događaja i okolnosti. Osnovni razlog toga je ogroman teret koji nose.
Da bi ljudi postigli svoj pun potencijal potrebno je da se prethodno oslobode tog tereta. Emocionalni teret je nateže breme koje svako nosi. Opretećenje koje nas usporava. To vam je kao da nosite džak od pedeset kila svaki dan. Neko nosi i više. U zavisnosti od težine tereta neko se kreće sporo, a neki se uopšte ne kreću. Stoje u mestu. To vam je ono kad ljudi osećaju da su zaglavljeni, da im sve stoji. Vrlo često od svojih klijenata čujem baš tu izjavu „Sve mi stoji, ništa se ne dešava.“ Takvi ljudi ne mogu da napreduju, da promene posao kojim su nezadovoljni, da promene u životu ono što im ne odgovara, da se osmele neke nove poteze da naprave. Prosto nema ni kapaciteta, ni energije za tako nešto. Tavore u mestu i čekaju da se nešto desi, ali uglavnom se ništa dobro ne dešava. Ponekad možda bljesne neka lepa stvar, ali retko i brzo nestane.
U takvoj situaciji i vidik je prilično sužen pa nismo u mogućnosti da vidimo neku širu, sliku, neko pametmo rešenje za životne izazove, napeti smo kao tempirana bomba. U stanju koje nije stvaralačko. Zato je rešavanje emocionalnog tereta ključno, jer dugoročno naravno stižu i bolesti. Sve bolesti kod čoveka posledica su potisnutih emocija. Gabor Mate to odlično objašnjava u knjizi „Kada telo kaže ne.“
Tek kada se oslobodimo emocionalnog tereta možemo da vidimo gde smo, kako smo zadovoljni onim gde jesmo i da se napravi strategija za stići tamo, a nakon što se kreiraju ciljevi i željena budućnost onda se radi na uverenjiima, fleksibilnosti, komunikaciji, jer tu su neophodne veštine da bi ostvarili ono za šta imamo potencijal i ono što nam je Bogom dato. Neformalno obrazovanje i rad na sebi su osnova za srećan i ispunjen život. Formalno obrazovanje vas ne uči kako da komunicirate, kako da upravljate svojim vremenom, kako da kreirate ciljeve, kako da postavite granice, kako da upravljate novcem, kako da donosite odluke. Sve to daje samo neformalno obrazovanje.
Radite, učite, odmarajte, spavajte, vodite računa o sebi, a ako treba pomoć tu sam. Uz podršku je mnogo lakše.
Od srca Elizabeta