Kažu da je svaki početak težak, a ja mislim da je sve stvar percepcije. S obzirom da sam poznata po onoj „gledaj to sa vedrije strane“, tako mi ni moj početak nije bio težak. Maj 2017-te, napravila sam seminar na temu Ciljeva i rešila da ga održim. Trebala mi je generalna proba, da vidim kako to meni ide, koliko vremena traje, kako izgleda, kako se ja uopšte osećam u novoj ulozi, ulozi Trenera. Rešila sam da jednim potezom napravim dve dobre stvari i organizovala probni seminar za moje najmilije, najmladje članove moje porodice. Za moje sinove i decu moje braće, ukupno njih sedam, starosti od 20-28 godina. Omladina su naša budućnost, a nažalost malo ko se njima bavi. Mnogo je akcija za bolesnu decu, a našoj zdravoj deci je takodje potrebna pomoć i vetar u ledja.
I tako, krenula sam u avanturu. Obavestila sam ih o svojim namerama i pozvala. Izazov je bio još veći s obzirom da deca moje braće nisu u ličnom razvoju i malo toga na tu temu znaju, ali ipak tetka ima valjda neki kredibilitet. Odazvali su se i dan je počeo. Već na početku sam shvatila da su došli da me „ispoštuju“ što je meni bilo skroz ok. Od nečega se mora početi. Krenula sam korak po korak i shvatila koliko su fenomenalni svi zajedno, a kako toga uopšte nisu svesni. Kako je dan odmicao, atmosfera je bila sve lepša i opuštenija, a oni su dozvolili sebi da zaborave na sve prepreke i puste mašti na volju. Već posle ručka bilo mi je jasno da sam im pokrenula točkiće u glavama, da su aktivirali svoje potencijale kojih uopšte nisu svesni i da su počeli da razmišljaju na drugačiji način. To je bilo to!! Ako sam to uspela sa njima, koji su došli bez ikakvog očekivanja, bez ikakve pripreme, bez ikakvog predznanja, sa dozom otpora prema svemu, znala sam da ću moći sa bilo kim. Osećaj je bio zaista nezaboravan.
Do kraja dana svi su imali kreirane fenomenalne ciljeve i strategije kako da tamo stignu. Bilo je mnogo smeha i pokoja suza. Svi smo bili srećni, a možda najveći benefit tog dana je što smo na viberu napravili grupu „Velika porodica“ i napravili dogovor da se družimo svake prve nedelje u mesecu. Tako je i bilo, sada već imamo 15 druženja, mnogo slika i divne uspomena. „Porodica genijalaca“ je na okupu i svako ide ka svom cilju. To je moja najveća nagrada i za to vredi ustati, učiti i raditi sve što treba da se radi, da što veći broj ljudi sazna šta želi i krene u pravcu svoje lepše budućnosti.